Znaš šta ne valja.
I dalje se ne osećaš drugačije.
Budiš se sa listom već gotovom u glavi. Sve za druge. Sređuješ decu, nalaziš mužu ključeve od auta, jedeš s nogu. Negde između razvoženja i treće obaveze tog jutra, ukrdeš 20 minuta u kafiću samo da budeš sama. I to vešto prikrivaš. Da ti ne bi i to oduzeli.
Uveče, kad svi odu u svoje sobe, muž na telefon, deca u svoje svetove, odeš u wc i pustiš koju suzu. Onda se umiješ. Vratiš se. Nasmeješ se.
Retko doživljavaš orgazam tokom seksa jer osećaš sram da primiš zadovoljstvo. Zatvoriš oči i maštaš o životu koji imaš negde u drugoj realnosti. To sebi daješ sama, posle, u tušu, dok svi spavaju.
Njen ultimativni san nije odmor već dan u kojem ne mora ni o čemu da odlučuje.
Dan u kojem neko vodi.
Dan u kojem ona samo prima.
Izlaziš sa terapije i shvataš da si ponovo u istom obrascu. Kupiš sebi nešto i uhvati te jeza. Počinješ da se preispituješ da li si to trebala sebi. Muž ti kaže "šta god ti želiš" i ti ne znaš šta da odgovoriš. Jer odavno ne znaš šta želiš.
Tajno pratiš žene koje su izabrale sebe. Na najtežim danima kažeš sebi: i ja ću tako. Kad deca dovoljno porastu.
